Самоходна артиљеријска јединица 7,5 цм ПаК40/1 ауф „Панзерјагер” ПрС (ф) Кфз.135 „Мардер” И (Сд.Кфз.135).
Самоходна артиљеријска јединица 7,5 цм ПаК40/1 на “Панзерјагер” ПрС (ф) Кфз.135 “Мардер” И (Сд.Кфз.135).Самоходни артиљеријски носачи „Мардер“ И (Сд.Кфз.135) појавили су се као резултат адаптације шасије француских тенкова и гусеничарских трактора за уградњу артиљеријских система. Противтенковски топови 7,5 цм ПаК40/И постављени су на шасију тенкова ФСМ-36 и Хочкис Х-38 Самоходни топови 7,5 цм ПаК40 / 1 Фгст ауф ЛрС (ф). Самоходне артиљеријске инсталације „Мардер“ И чиниле су основу самоходне противтенковске артиљерије немачке пешадијске и тенковске дивизије 1942-1945. Ове машине су коришћене у борби до последњих сати и минута рата у Европи. Појава самоходне противтенковске артиљерије била је логична последица еволуције развоја противоклопне тактике. Такве самоходне топове не само да би могле да се боре против непријатељских тенкова ефикасније од вучених противтенковских топова, већ и да подрже њихова оклопна возила у нападу, онеспособљавајући непријатељско противтенковско оружје. У екстремним случајевима, уместо тенкова коришћени су самоходни артиљеријски носачи. Време одговора на претњу за противтенковске самоходне топове било је много краће него за вучену артиљерију, па су самоходне топове имале више шанси да одбију неочекивани напад непријатељских тенкова. Због велике покретљивости самоходних топова су имали могућност брзе промене ватрене позиције, што је смањило вероватноћу онеспособљавања од стране непријатеља. Немци су изгубили много вучених артиљеријских система само зато што артиљерци нису успели на време да промене положаје – Руси нису остављали времена да повежу топове са тракторима или коњским возилима. Уопште, на Источном фронту, Руси су имали лошу навику да се мешају са Немцима на сваки могући начин, на пример, нису дали времена да промене ватрене позиције противтенковских топова. Немци су морали да утроше време и труд, као и рајхсмарке, на стварање самоходних противтенковских топова. У јуну 1942. године почела је серијска производња противтенковских топова 75 мм ПаК40, али је у почетку владала велика несташица ових топова. 1940. године француска војска није имала мобилне противтенковске инсталације. Моторизоване противтенковске топове 25 мм и 47 мм нису биле нарочито ефикасне. Било је потребно ново самоходно средство за борбу против тенкова. Један од одговора на изазов била је модернизација возила ВБЦП-39Л у носач жиро-стабилизованог 47-мм противоклопног топа Путеаук 37/39. Немци су ухватили прототип овог возила, који је носио ознаку 4,7 цм ПаК181 (ф) или 183 (ф) ауф „Панзерјагер“ ЛрС (ф). Немци су француски топ на француској шасији допунили малим правоугаоним оклопним штитом. Аутомобил је тестиран у „33. Беуте Јагдпанзер Ерсатз унд Аусбилдунг Абтеилунг.“ 7,5 цм ПаК40/1 на „Панзерјагеру” ПрС (ф) Кфз.135 „Мардер” И. И сами Немци су покушали да направе самоходну противтенковску артиљеријску инсталацију на шасији трактора Лорраине 37Л, уградивши на њега противоклопни топ 75 мм ПаК40 / 1 Л / 46 са дужином цеви од 46 калибара. Добијени самоходни топ је назван 7,5 цм ПаК40/1 ауф „Панзерјагер” ПрС (ф) Кфз.135 „Мардер” И. Ход, погонска јединица и цела шасија самоходних топова слични су трактору Лорраине 37Л. Ове тракторе је наставио да прави Етс. де Диетрицх Цомпание“ из Луневила, али већ под именом „Лорраине Сцхлеппер“ (ЛрС). Надградњу самоходне јединице развили су стручњаци из „Баукоммандо“ „Бецкер“ у сарадњи са угледним произвођачима самоходних топова из берлинске компаније „Алкетт“. Модернизацију Лорраине сцхлеппера извео је Бауцоммандо Бецкер у радионицама Париза и Крифелда. Дана 25. маја 1942. године примљена је наруџбина за производњу серије од 170 самоходних топова, наоружаних 75 мм противтенковским топовима РаК40,1 са дужином цеви од 46 калибара. Оптерећење муниције за пиштољ је утврђено на 40 метака. Поред топа, самоходни топ је морао да буде наоружан и митраљезом калибра 7,92 мм који је могао да пуца на ваздушне циљеве. Пошто противтенковски топови калибра 75 мм нису били довољни, противоклопни топови ПаК38 Л/60 калибра 50 мм морали су да се испоруче неким од самоходних топова. Топ је био монтиран у борбени торањ отвореног врха са оклопним зидом дебљине од 5 мм до 12 мм. Наручена серија самоходних топова произведена је у јулу (104 самоходне топове) и у августу (66 возила) 1942. године. Прве изграђене самоходне топове овог типа одмах су послате на Источни фронт, међутим, већина противтенковских самоходних топова Мардер И распоређена је међу јединицама Вермахта распоређених у окупираној Француској, што је одражавало концепт постављања заробљених опреме или возила насталих на основу заробљене опреме у земљи порекла ове технологије. Ово је поједноставило рад таквих машина, поједноставило набавку резервних делова и поправке. Ко би боље од самих Француза могао да поправи француску опрему? Већина самоходних топова 7,5 цм ПаК40/1 ауф „Панзерјагер“ ПрС (ф) Кфз.135 „Мардер“ И пала је жртвама у борбама против савезника који су у лето 1944. извршили инвазију на Нормандију. Веома мали број самоходних топова овог типа опстао је до краја рата. Назад – Напред >> |